Sve smo mi rasle uz Snjeguljicu, Trnoružicu, Pepeljugu,
Esmeraldu, Juliju i ostatak dugog niza dobroćudnih, pitomih sanjarica koje su
nam servirale ideju pokornosti i prihvaćanja svega što liči na ljubav zbog koje
se mora patiti. E, pa, drage moje dame, fino su nas zasrale. Možda su baš one
krive što je svaka od nas barem jednom bila nepopravljivo romantična spužva
koja se prilagođavala muškoj čizmi, hladnoj i neposlušnoj ruci, i tumačila sama
sebi i svima onima koje su tu školu već prošle: On me voli na svoj način.
Nema ljepše i gluplje žene od zaljubljene žene. Blokirana
mozga, zbog prevelikih krila, svaka se je jednom uvjeravala da je u redu da je
njeno mjesto tek iza muške ekipa, iza pive, iza nogometa. I baš je tu čučala.
Iza. Iza poluvremena, iza brojnih muških tuluma koje nikako nikako ne smije
propustiti, iza, iza trijezne zone razuma. Vrištala na svaku pijanu poruku. Od
sreće, da, da. On na nju misli pijan! Da, učinilo mu se da je to bila baš ona
koju je pratio doma, u pripijenoj haljini. Dopratio ju je do stana. Iza ovog
ide ''i tako dalje''. Plakala kad bi vidjela da nije sama, ali svakako je
usamljena. I nema mira sama sa sobom. Možda zato jer pogaženi ponos nonstop
lupa iz kutije s njegovim poklonima? Nema veze. On nju voli na svoj način.
Žalim slučaj! Sve se mi probudimo. O kakav to pad bude!
Bolan i nužan. Najskuplji tečaj
samopoštovanja. Međutim, u svako obrazovanje treba ulagati pa tako i u ovo.
Prođe bol, a ostane vječna lekcija. Svi mi volimo na svoj način, ali ta nam
sveta sintagma ne smije biti opravdanje za prihvaćanje mrvica. Nismo mi tako
sitne. Velike smo. I ne stanemo u sitnu dušu nekoga tko još mora odrasti. A
ljubav da bi bila Ljubav ne mora biti teška, bolna, puna trpljenja. Ona jest
žrtva, ali uzajamna. Koliko dajemo, moramo i dobiti. Tada će to biti ljubav s
velikim lj. Možda vas neće odvesti u svjetske ljubavne legende, ali odvest će
do sreće. Dovoljno, zar ne?
Nema komentara:
Objavi komentar